Horizonti razumevanja pročitanog su ogromni ali ne diskutujemo ih dovoljno. U tekstu Rečna percepcija >> smo od oka preko rečne-kutije do nervnih mreža išli odozdo (bottom-up), na šta se većina kurseva brzog čitanja fokusira.
Na gifu 1 iz teksta Rečna percepcija (nije ni bitno) se vidi da se posle stimulacije i opisane aktivacije, talas vraća u nazad. Izgleda da za razumevanje treba i dodatni odozgo mehanizam koji čeka ovo što dolazi odozdo i preusmeri ga gde treba. Može da se gleda kao neki gore-dole (ili napred-nazad) proces.
U neuronauci imamo dva pristupa za izučavanje: bottom-up (odozdo) i top-down (odozgo). Možemo da se bavimo (redom) genetikom, molekulima, neuronima (sinapsama i elektrofiziologijom), kao i karakteristikama nervnih mreža… i tako bottom-up pristupom izučavamo šta nas interesuje. Iz drugog pravca idemo putem psihologije, neuro sistemima, čulima, anatomijom, funkcionalnom povezanošću… dakle, top-down.
Ovo otvara vrata idejama: kako mozak razume tekst?
Levo-desno
Interesantna je knjiga “Speed Reading with your Right Brain” sa svojim „poboljšati razumevanje i brzina će se sama uvećati.‟
Ali „čitati desnom hemisferom‟? Do sada smo čitali levom, koja je više onako „racionalna, logična, jezička…‟, dok nam spava desna hemisfera; koja je „za vizualizaciju, boje, sanjarenje, maštanje…‟ (figura 1). Najviše spava kada je tekst dosadan i suvoparan. U skladu s tim, razumevanje je razdelio na vizualizaciju i koncept-u-ali-za-ciju.
Na dobrom putu, ali ne znam što zaobilazi tolko 🙂
Lepo osmišljen koncept jer je ljudima lako da razumeju i zapamte. Baš se lepi, kao ono „koristimo samo 10% našeg moždanog kapaciteta‟.
 |
| Figura 1. Leva logička, desna magična. Koncept proizišao nakon presecanja corpus collosum-a kod pacijenata s epilepsijom; pitanje je da li može da se iskoriste posmatranja na zdravim pacijentima. Da li veće koristi imamo gledajući šta je pozadi ili napred, dole ili gore, na kojem režanju?, itd. |
Da se priupitamo: šta mi zapravo vizualizujemo? Pa uglavnom ono što iskombinujemo iz vizualne memorije uz efekat konkretnosti. Najveće grupe bi bilo: predmete, živa bića (kod ljudi i životinja delove tela i lica), kuće, mesta. Ako gledamo mozak kao regija-funkcija, onda bismo lako videli da ne moramo daleko ići da bismo pristupili vizualizaciji.
Zaobilaženje prečica
Koncept da se čita desnom hemisferom je malo nepotreban kada se mozak izvrne i pogleda odozdo (figura 2). Vidimo da nema potrebe da se zaobilazi u desnu i tako gubi energije i vremena.
 |
| Figura 2. Znaš li gde ćeš? Ako stvarno pratimo želju da idemo do desne hemisfere, sa donje strane mozga vidimo koliko je to zapravo dug put (od žutog polja, pratimo crvenu pa ljubičastu strelicu). Funkcionalno, sve što se najčešće vizualizuje i konceptualizuje ima parcelu na levoj strani. |
Metaforički rečeno, to bi bilo kao kada bismo iz Niša išli za Beograd u šoping, vratili nazad i vidimo da sličnog ima i u Nišu.
Nismo naivni i nećemo da zezamo, već povezujemo da je autor bio na boljem putu od ostalih kurseva. Vidimo na figuri 2 da mozak može ići i „u šoping po Nišu‟.
Shvatamo da je semantička mreža, sastavni deo tzv. ventralnog puta koji laički rečeno odgovara na pitanje „šta?‟ je nešto, prepoznaje objekte i povezuje kontekste.
Ipak vidimo da je autor pametno hteo da iz rečne kutije skokne direktno u semantičku, vizualizacijom i konceptualizacijom. I kao što rekosmo, da time fonetička mreža ne dobija puno resursa.
I autor je sve to jednog dana smislio dok je ležao na suncu…
Ja sam neko vreme primenjivao ovu metodu za učenje i imao sam dobre rezultate. Ovde sam pak imao drugi problem: idalje sam se fokusirao na glas i vizualizovao sam iz fonetičke. Iako nisam zaobilazio u ,,desnu hemisferu”, ipak sam puno energije i vremena trošio na vizualizaciju. Tako blizu, a tako dalekooo. Iako je dobra metoda za učenje, ipak je zahtevna, skreće s puta, traži (mi) resurse, a time i menja jedan aspekt razumevanja.
Ova nenamerno pogrešna ideja nas bliži dalje razumevanju razumevanja.
Podsvest nudi, svest bira
Iz istraživanja s rečnom kutijom znamo da:
- moramo biti svesni prikazane reči. Ako se rečna kutija aktivira podsvesno pomoću brzo prikazane reči (ispod 0.01s), angažovanost mozga je neznatna. Tek kada smo svesni reči (dužina trajanja prikaza bar 0.05s), aktivacija je dovoljna da bi se čitalo.
- podsvest priprema sva značenja za prikazanu reč, od kojih svest bira odgovarajuću u skladu s (kon)tekstom
- svest može uticati na podsvest (top-down), najpre pripremajući je. Ali može i da joj smeta (lapsusi)
Prema tome, svest zahteve od podsvesti sve elemente potrebne za razumevanje. Podsvest angažuje sve asocirane regione iz kojih svest skuje konačno razumevanje. Pomenuto „čitanje desnom hemisferom‟, po ovome, tera da svest preuzima dosta posla podsvesti. Tako se rasipaju resursi i limitira razumevanje, jer odakle će svest da zna šta podsvest zna.
O čemu zapravo hoćemo da pričamo je semantičkoj memoriji i abstraktnom znanju. O njima sam pričao u Semantička memorija >> i Abstraktno znanje >>. Takođe, za sve ovo je potrebna zainteresovanost, ili prosto rečeno kontrola pažnje. Meni kada je svest negde u oblacima, ne razumem ništa i jedino što radim je izgovaranje teksta. Pa prema tome, dobro je i dobro uskladiti zahteve (odozgo) i umeće (odozdo) za čitačko razumevanje.
Ali da ne žurimo.
Al’ razumi ti mene
Logično mi je da većina koji se interesuje za kurseve brzog čitanja ima problema s razumevanjem (a decu su naterali roditelji xax). Razumevanje teksta je naravno individualno i zavisi od svih faktora, kao što su pažnja, zainteresovanost, predznanje, tekst (bolje rečeno pisac), itd.
Rekosmo da mozak ne mora da troši mnogo da bi razumeo i zato uspeva brzo čitanje, a kod nas lako čitanje 😁. Mislim, ceo posao tog donjeg (a i gornjeg) toka se svodi na razumevanje (dolaznih informacija) – sve već ima, samo treba da povezuje. I baš mislim na sve što je vezano za to što čitamo.
Evo nekoliko primera:
- Kada uzimam reč ‘banana’, voćka 🍌 koju predstavlja ima puno svojstva (biljka, vrsta, ukus, miris, boja, veličina, zrelost) i konteksta (ishrana, trgovina,… nepristojnosti…). Kada čitamo ovu reč, ako se potrudimo da npr. vizualizujemo, onda se kladimo da čitamo o kontekstu gde nam trebaju samo vizualne karakteristike. Ako nabrajamo svo žućkasto voće, pa da li nam treba da vidimo svaku? Hoću samo da ukažem da se kolko-tolko rasipa trud.
- Ako čitam o npr. fudbalu, lično ja koji sam ga dosta igrao kao mali, aktivirati ću neke od mreža (u PMA, PreMotorArea) koje sam koristio dok sam igrao. To se neće desiti ako bih čitao o sportu koga sam samo gledao. Npr. ono kad klizaju, gde jedan gura onu ledenu gromadicu, a drugi s četkama trljaju da udari u 🤔…nešto.
- Kada bismo podsvesno flešnuli reč „zmija‟, aktivira bi se i amigdala (srž emotivnih rakcija) zbog urođenog straha od zmija.
- Evo i malo paradoksalnog primera: kada se čitaju štampana slova, aktiviraju se i mreže za pisanje.
Svi ovi primeri nam ukazuju i na prisutnost mirror neurona u mozagu koje koristi generalno da razume svoju okolinu tako što povezuje svoja iskustva.
Ne smetaj
Tako je isto sa čitanjem. Sve već poseduje, samo je potrebno da povezuje.
Iako dosadan odgovor, ali mi ne treba da mu smetamo i da ga zbunjujemo i moćićemo da ga efikasno treniramo. E a sad kako ga trenirati? Ne još…
Ako nemam koncentracije, mogu i da iskoristim neke od ovih caka da se unesem u čitanje: krenem da vizualizujem, konceptualizujem, prepitam se šta znam, utripujem se da je ovaj tekst nešto nauzbudljivije lol… i tako preusmerim pažnju. Ali ovde pričamo o pažnji, a ne razumevanju.
Usložnjavanje i specijalizacija
Većina razumevanja se formira podsvesno. Tako da raditi na sub/vokalizaciji, vizualizaciji, konceptualizaciji… je kao raditi na simptomima. Ipak ne znači da ne mogu služiti za indikaciju k boljem razumevanju. Meni, kada čitam o nekom procesu, ipak treba vizualizacija, prostorna, kinetička i svojstvena, da bih bolje razumeo. Svaki put kada naiđem u tekstu na neku lokaciju u mozgu, ja moram da zastanem i kao GPS-om da dođem do tog dela: levi [hemisfera] ventralni [dole] okcipitotemporalni [potiljak pa slepoočnica] režanj.
Ako bismo gledali malo šire i ubacili neki dodatan nivo, dimenziju ili aspekt razumevanja, dobili bismo još dodatne teritorije u kojoj podsvest može da svrati u toku čitanja – to zovu metakognicija. Ovo je nešto kao vežba asocijacije reči – uzmem jednu reč i na nju nadovezujem reči koje me padnu na pamet (ili eng. brainstorming).
U ovom slučaju, tu bih već dodao razumevanje teksta specifičnih oblasti. To je kao kada bismo upoređivali neku mračnu beletristiku, pravni zakonik i neuronaučnu literaturu. U prvom slučaju, verovatno ima dosta epiteta, atributa, predloga, imenica koji se mogu lepo vizualizovati i napraviti lep mentalni film od toga. A pošto naš mozak voli filmove i generalno priče, biće mu mnogo lakše da čita ovu literaturu; pa makar i mračnu. Još na to mu ne treba nikakvo predznanje. Čitati zakone je kao čitati, pretpostavljam, rečenicu-po-rečenicu. Neuronaučno čitanje je puno procesa, lokacija, pojmova,… za što treba malo više fleksibilnosti i preznanje.
Top-down
Sve u svemu, možda najbolji top-down prostup unapređivanju razumevanju teksta je ono što se desi pre čitanja: predznanje, razmišljanje, priprema… i na kraju krajeva, ako se nešto pročita više puta, više se metakognicije aktivira. Dobra tema za razmišljanje.
Takođe, kada tekst pročitamo po drugi put, tada se aktivira i prednji delovi semantičke mreže, što znači da se i abstraktno znanje ostvaruje i celokupno razumevanje kristališe.
Preporučujem zato da sledeće čitanje bude: Semantička memorija >> pa Abstraktno znanje >>
Постави коментар
0Коментари